Дидије Комес (Didier Comes)

Дитер Херман Комес

Прва успутна забрана коју ће доживети: властито име. У школи у Малмедију, браћа Маријиног реда, службено ће променити његово име зарад боље интеграције!

Испоставиће се да је Дидијер левак. Наставно особље ће га приморати да пише десном руком. Данас, Комес и даље пише десном руком, друштвеном и рационалном, али црта левом, интуитивном и личном.

Рођен је 1942. у Сурброту, немачком кантону у Белгији. Његова мајка говори француски а отац немачки. Само село је и подељено на два дела: франкофонски и германофонски. Отац му је мобилисан у немачку војску и послат на руски фронт.

Рођен је, дакле, усред хаоса на границама латинског и германског света.

Плод обе културе. Од свог немачког утицаја сачувао је љубав према фантастици.

Пошто је у својој шенаестој години принуђен да зарађује за живот, запослио се као индустријски цртач у једној текстилној фабрици у Вервијеу; досадан посао компензоваће музиком, својим првим „средством изражавања“. Као успешан бубњар, свираће у неколико, белгијских и америчких, џез састава.

У свет стрипа улази релативно касно. Први пут објављује у белгијским дневним новинама Le Soir, 1968. године. Један бриселски издавач му предлаже да уради за њих стрип Ergün l’Errant (Лутајући Ергун).

Пошто дотични издавач није испунио своје обавезе ту причу ће 1972. године објавити Pilote. Та прича означава почетак пута једног великог аутора који ће, током своје сарадње са различитим новинама, довести свој стил до задивљујуће вештине коју је исказао стрипом Тишина, објављеном у месечнику (A SUIVRE) ((Наставиће се)).

Да, Комес је писац-цртач. Налик ходачу по жици, лагано напредује балансирајући између реализма и карикатуре. Извлачећи потез жели да му утисне најдубљу моћ сугестије. Он не репродукује, он трансформише. Не бележи догађаје, већ приповеда.

А када одложи своје перо, непомичан је, бунован попут сове.

Пред њим, из сенке свакидашњице израњају ликови са маргине друштва, отписани, кепеци, вештице…

И сви стварнији него дневна светлост. Јер он, Комес, човек-совуљага, види у тами те ликове зазидане тишином, неконформизмом и неприхватањем. Његова склоност ка магији проистиче из његове љубави ка фантастици и мистерији као и према свему ономе што је скрајнуто.

Та мрачна и неизвесна сила је једина сила убогог, злокобно, последње средство којим се може наудити другом. Магија буја далеко од градског асфалта. Она вуче корене из наше историје и наших страхова и цвета у селима.

Човек-совуљага разуме, посматра и препричава.

Седећи за својим столом за цртање, ослушкује совин лет, тог злодуха, то знамење наших страхова.

Она је смрт која својим хуковима дозива оне који ће умрети.

Сам се најежи при помисли да је види закуцану на вратима како би штитила од несреће и урока.

Смрт и маргиналност чине потку Комесових дела, од Диеу вивант (Живи Бог)           преко Maitre des ténèbres (Господар таме), L’Ombre du corbeau (Гавранова сенка)…

Па све до Тишине.

Диваљ али пријатељски настројен, човек-совуљага посматра, испитује и покушава да проникне у сенку коју свако пројектује у себе.

Дидије Плато

До сада објављено:

Тишина

Овај унос је објављен под Аутори. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>